Još od kraja Drugog svetskog rata, vojna moć na svetskim okeanima i morima reflektovala je i političku moć Zapada i Istoka. Tako moć Američke mornarice (US Navy) u velikoj meri pomaže zvaničnom Washingtonu da projektuje svoje interese širom sveta. Nekada poznate kao Morske flote, a danas kao Udarne grupe sa nosačem aviona (Carrier Strike Group), one se često mogu videti u vestima, širom sveta, kao prethodnica drugih operacija Pentagona.
Kina je takođe veoma svesna značaja mornaričkih snaga, ali i prisustva američkih plovila, koja često borave u vodama Filipina, kao poruka Pekingu da Tajvan uživa američku zaštitu. Kina je, sa druge strane, za poslednje dve decenije uvećala broj ratnih brodova sa 170 na 234, a ukupno ima gotovo 700 plovila. Na to treba dodati i 79 aktivnih podmornica nove generacije, te 26 fregata presretača, nove vrste plovila koje mogu da deluju i protiv brodova, i protiv podmornica.
Slično je i na evropskim morima, a tradicija izgradnje brodova duga je vekovima. Rusija je u ukupnom broju plovila na prvom mestu u svetu (ukupno 781, u odnosu na 472 koje imaju SAD), ali treba napomenuti da je veliki deo njih ostao još iz vremena SSSR-a, iako je Ruska Federacija u poslednje dve decenije učinila određene pomake, naročito kada je u pitanju flota nuklearnih podmornica. Velika Britanija ima gotovo 110 aktivnih plovila, od čega je devet podmornica koje mogu da nose i nuklearne balističke projektile tipa “Trident II- D5”. Podmornica “HMS Vengenace” i nosač aviona “HMS Victorious” imaju i neke od najmodernijih NADS sistema za upravljanje balističkim raketama u svetu, te u praksi imaju gotovo globalni domet. Uz ovo, Velika Britanija raspolaže i sa dva nosača aviona, “HMS Queen Elizabeth” i “HMS Prince of Wales”. Nemačka, sa druge strane, iako jedna od najznačajnijih zemalja članica NATO-a, te jedan od najvećih proizvođača i izvoznika oružja u svetu, trenutno nema nijedan nosač aviona, te 62 aktivna plovila od kojih je šest podmornica, 11 borbenih fregata, te deset kombiniranih plovila za brza dejstva deminiranje i borbu protiv podmornica.
Druga po snazi armija u NATO-u
Turska je krajem prošle godine po prvi put predstavila planove za izgradnju nosača aviona najnovije generacije pod imenom MUGEM (tur. Milli Uçak Gemisi, Nacionalni nosač aviona). Drugog januara ove godine zvanično je i počela njegova izgradnja u brodogradilištu “Pendik” u Tuzli, blizu Istanbula, na Mramornom moru, a završetak izgradnje je planiran za 2028. ili 2029. Turska je danas suočena sa mnogim izazovima u širem regionu, te dugogodišnjim sukobima u zemljama sa kojima se graniči, pre svega u Siriji i Iraku.
Ne treba zaboraviti ni da je Turska jedna od prvih članica NATO-a, pridruživši se još 18. februara 1952. Turska je decenijama i deo tzv. Nuklearne alijanse, zajedno sa Belgijom, Nemačkom, Italijom i Holandijom. Još od vremena Hladnog rata se u Vazduhoplovnoj bazi “Incirlik” nalaze američke nuklearne bojeve glave. Iako je to strogo čuvana tajna, procene stručnjaka govore da se i danas u bazi “Incirlik” nalazi 20-ak termonuklearnih sistema tipa B-61 (baze “Aviano” u Italiji i “Volkel” u Holandiji takođe imaju 20-ak istih nuklearnih sistema).
Turska se smatra i drugom po ukupnoj snazi armije u celokupnom NATO-u, sa gotovo 402.000 aktivnih trupa na zemlji, 60.000 u Vazduhoplovstvu, 46.000 u Mornarici, te oko 4.000 pripadnika Obalske straže. Mornarica ukupno ima 182 plovila, od čega 12 podmornica, 17 jurišnih fregata i jedan nosač helikoptera.
Potpuno nova vrsta ‘katapulta’
MUGEM će biti i značajan korak napred za celokupnu tursku vojnu industriju. Zvanična Ankara ističe da će “kompletno plovilo biti plod domaćeg znanja i tehnologije”, što bi Tursku stavilo u “ekskluzivni klub” zemalja koje su u stanju da same realizuju ovako komplesne projekte. MUGEM će imati tri piste, dve za poletanje aviona i jednu za sletanje.
Takođe, turski inženjeri najavljuju i potpuno novu vrstu “katapulta”, sistema za ubrzavanje poletanja aviona. Ukupno će opsluživati 50 letelica, iz hangar ispod palube za 30 letelica, od čega bi desetak trebalo da budu dronovi, poput unapređenog “Bayraktara” tipa TB-3, a u bliskoj budućnosti i aviona-lovca bez ljudske posade “Kizilelma”, te “Anka III”. Glavni borbeni avion će biti “TAI Kaan”, letelica pete generacije sa stealth (radarska nevidljivost) karakteristikama, dok će mu podršku pružati i avioni “TAI Hurjet”.
Kada bude završen, MUGEM će imati plovnu težinu od 60.000 tona, dužinu od 285 metara i pramac od 72 metra, te gazište (dubinu pod vodom) od 10 metara. Za razliku od većine drugih modernih nosača aviona u svetu, koje pokreću nuklearni reaktori, MUGEM će pokretati četiri gasne turbine tipa “GE LM2500”. Ovakav pogonski sistem se naziva COGAG i koristi dve turbine povezane na jedan pogonski propeler.
Ceo nosač će po veličini biti sličan britanskom “HMS Queen Elizabeth”, ali sa daleko modernijim borbenim sistemima. Maksimalni domet je projektovan na 10.000 nautičkih milja, uz prosečne brzine plovidbe od 10 do 14 čvorova. Brod će, pored aviona i dronova nove generacije, biti naoružan i sa četiri “Gokdeniz CIWS” sistema robotizovanih mitraljeza kalibra 35 milimetara, te sa osam “Roketsan MIDLAS” lansirnih sistema sa ukupno 32 rakete, a razmatra se i upotreba šest “Aselsan 300” sistema automatskog topa kalibra 30 milimetara.
Vrhunske performanse
MIDLAS prestavlja jedan od vodećih poluautomatskih sistema ovog tipa u svetu, a naročito je efikasan u borbi protiv dronova, helikoptera i manjih plovila u blizini. “Roketsan MIDLAS VLS” (skraćenica za Vertical Launch System, sistem za vertikalno lansiranje sa palube) je po prvi put predstavljen javnosti kao zaokružen proizvod na nedavnom završenom specijalizovanom sajmu “Idex-Navdex” u Abu Dhabiju. Prvi prototipovi su testirani još krajem 2023, a u međuvremenu se radilo na boljoj integraciji svih delova sistema sa softverima ta kontrolu.
Same rakete su deo “Hisar” porodice, koje se mogu lansirati sa pokretnih ili stacionarnih lansera, kao i sa plovila. U verziji za mornaricu “Hisar-D”, rakete imaju domet do 25 kilometara u krugu od 360 stepeni, što znači da mogu da pogode metu iz bilo kog pravca.
Srce celog MIDLAS VLS sistema je “CENK 400 N” radar sa AESA mogućnostima (Active Electronically Scanned Array, radar sa aktivnim elektronskim traženjem meta). Ovaj radar takođe ima i funkcije elektronskog ometanja neprijateljskih plovila. Celokupnom plovidbom i naoružanjem će upravljati novi ADVENT CMS sistem, koji obuhvata kompjuterizovanu analizu svih sistema, te komunikaciju sa drugim plovilima u borbenoj grupi.
Ulaganja u avijaciju
Osim mornarice, Turska godinama ulaže ogromna sredstva i u razvoj sopstvene avijacije, naročito nakon što je krajem 2019. godine isključena iz razvija američkog aviona lovca nove generacije “F-35 Lightning II”.
Čini se da se ovakva odluka Ankare isplatila. Do početka ruske agresije na Ukrajinu, veoma malo broj ljudi čak i u uskostručnim avijacijskim i odbrambenim krugovima je uopšte i čuo za tursku kompaniju Baykar i njen proizvodni program. Dron “Bayraktar TB-2” je za kratko vreme postao simbol ukrajinskog otpora, a sama kompanija Baykar sada ima narudžbine za svoje letelice popunjene godinama unapred, te se smatra jednom od vodećih inovativnih kompanija u ovoj oblasti na svetskom nivou.
Turska je još 1936. godine Rezolucijom iz Montreuxa dobila na upravljanje “kapiju između Istoka i Zapada” – Bosforski moreuz, Mramorno more i Dardanelski moreuz – čime je postala izuzetno važna i za Evropu, i za Bliski Istok, ali i za globalne političke tokove koji su usledili, kako u vreme Hladnog rata, tako i nakon raspada SSSR-a.
Gotovo ceo vek kasnije, aktuelni sukobi pokazuju da je Turska veoma bitan i nezaobilazan faktor i kada je u pitanju Sirija, sever Iraka i tzv. kurdsko pitanje, kao i sam uticaj NATO-a na Bliskom istoku, te na čitavom Mediteranu.
IZVOR: AL JAZEERA
